O neprimetnom ožiljku

Sve rane zarastaju. Mnoge ostavljaju ožiljak - neke manje, neke više vidljiv. Kad primetim da jedna od bolnih rana nema upadljiv ožiljak - potpuno se iznenadim... Koliko je bolelo, koliko sam patila, koliko sam mrzela život, a onda ništa. Potpuno sam ravnodušna. Trenutak opakog bola i peckanja je odleteo u zaborav. Više nema ni konflikata, a ni besa. Dan je došao posle dobro prespavane noći u kojoj sam lepo sanjala, sasvim neprimetno. Valjda ako što manje razmišljam o svojoj nesreći to ću pre biti srećna. Žao mi je samo zbog toga što sam preko nekih svojih grešaka isuviše lako prešla, preskočila ih kao da ih nikad nije ni bilo i napokon ih se setila da bi težak trenutak još više pritiskao.
Takođe mi je žao jednog mog dobrog druga iz razreda koji sve svoje probleme leči alkoholom. Danas je očigledno pijan došao u školu. Ponašao se kao da je sve u najboljem redu dok sam ja na časovima radionice sedela u ćošku i ćutala. Na trenutak sam poželela da sam na njegovom mestu, ali sam posle kratkog razmišljanja shvatila da to ne bi bilo tako dobro kao što izgleda. Nikad se nisam ponašala veselo pred ljudima kad sam bila tužna i nervozna. Ako imam problem, neću ga skrivati, ali ni otvoreno pokazivati... Tako nešto samo u afektu, iako i to zna da bude pogubno.